уторак, 28. фебруар 2012.

RAJKO DUKIĆ – KNJIGA ’’VELIKI BRAT’’

PREUZMITE >> ELEKTRONSKO IZDANJE KNJIGE "VELIKI BRAT" (pdf 4.64 MB)

Knjiga, posvećena istini i žrtvama, nastala je kao potreba da se na dokumentovan i argumentovan način, sa više desetina zvaničnih dokumenata, objavljenih u knjizi i na CD-u u prilogu knjige, da doprinos utvrđivanju istine o događajima i akterima u neposrednom predratnom i kasnijem periodu.
          Svakako da sam posvetio pažnju mom mjestu i ulozi u tim događajima sa ciljem da na transparentan i argumentovan način demaskiram, prije svega, određene sarajevske medije i njihove mentore u nemoralnim i zlim namjerama koje godinama iskazuju prema meni.
          To se posebno odnosi na Federalnu Televiziju BiH, BHT1, kao i na neke pojedince, među kojima prednjači Avdo Huseinović sa svojim pamfletima, koje plasira preko raznih internet portala i mreža, te na nekoliko mediokriteta iz Milića koji su, gore pomenutim, saučesnici i saradnici.
 Knjiga i prilozi poslužiće i Pravosudnim organima, bilo da su u pitanju određene istrage ili suđenja, jer sam i sam bio prinuđen da, radi zaštite ličnog, moralnog i poslovnog ugleda, kao i ugleda Kompanije ''Boksit'', na čijem čelu sam više od 30 godina, podnesem tužbe Nadležnim sudovima protiv gore navedenih medija i pojedinaca.
Tiraž od hiljadu primjeraka, očigledno bio je premali da zadovolji znatiželju čitalaca i drugih.
Biće mi drago ako ovom knjigom nisam razočarao i doveo u sumnju dobronamjerne i moralne čitaoce i ne manje drago ako i oni, koji su zbog adekvatne neinformisanosti ili iz drugih razloga, bili više u prilici da povjeruju neistinama i lažima, promjene svoje mišljenje.

Prilog za knjigu ''VELIKI BRAT''

Ove godine, 1. marta, navršava se 20 godina od ubistva svata Gardovića i sarajevskih Barikada.
Ovaj prilog, koga nisam objavio u knjizi, jer mi nije bio na raspolaganju kada sam pisao knjigu, je moj intervju dat, pet dana nakon Barikada, u nedjeljnom listu ''Javnost''.

Tadašnja svježa sjećanja vezana za uzroke, vrijeme i događaje, kao i sjećanja koja sam iznio u knjizi, 20 godina kasnije, ne razlikuju se jer sam, na iskren i vjerodostojan način, u oba slučaja, iskazao svoja osjećanja, doživljaje odnosno viđenje tih događaja. Ono što tada nisam znao, a naslućivalo se i pričalo, to je da je muslimanska Strana, godinu dana prije, imala dobro organizovane i naoružane paravojne formacije, na čijem su čelu bili poznati sarajevski kriminalci ili vojne starješine, koje su napustile tadašnju Jugoslovensku narodnu armiju.

Dokaz tome je aktuelni Zakon Federacije BiH po kome je, učesnicima rata, priznat ratni staž od 1. marta 1991. godine, dakle, godinu dana prije ubistva Gardovića i policajca Pandurevića, odnosno Barikada.

Ova, kao i činjenica da su, nekoliko mjeseci ranije, bošnjačko-hrvatska Koalicija, flagrantno kršeći Ustav, vršeći majorizaciju nad srpskim poslanicima i srpskim narodom zakazali, i 1. marta 1992. godine, sproveli referendum o nezavisnosti BiH, kao i slijed događaja nakon toga su nepobitni dokazi ko se pripremao za rat, ko ga je i zašto otpočeo.

Srpske Barikade 1. marta nemaju sa tim nikakve veze.

                                    ИНТЕРВЈУ ЗА "ЈАВНОСТ"

ЈАВНОСТ 7. март 1992. године_________________________________
Рајко Дукић, предсједник Кризног штаба барикада

ПОЧЕЛО ДРАМАТИЧНО - ЗАВРШИЛО СЕ ВЕДРО
                                                                                            
                                                                                               ФОТОГРАФИЈА

                                                                                                     Рајко Дукић:''Није се имало кад спавати''

Сви они који мисле да могу наметати своја мишљења не питајући друге, морају да схвате да власт над српским народом не могу имати
_____________________________________________________________
Централна личност збивања у Босни и Херцеговини посљедњих неколико дана свакако је Рајко Дукић, предсједник Извршног одбора Српске демократске странке. Импоновало је свим Србима видјети Рајка Дукића са колико мира говори на конференцијама за штампу, а људима из Кризног штаба импоновало је што се на челу Кризног штаба налази управо такав човјек - чврст, сигуран и поуздан организатор. Користимо ову прилику да му поставимо неколико питања, да нам исприча хронологију дoгађаја и своје утиске.
Господине Дукићу, како је то све почело?-
Ја мислим да је ово све почело много давно, или у најмању руку од оних дана кад се одмах видјело да ове три странке које су освојиле и ушле у заједничку власт неће моћи дуго заједно. Много је било тих закулисних радњи и игри. Створило се међусобно неповјерење. Стваране су тензије. Уосталом, то наши читаоци знају, да то не понављам, а те тензије ових дана биле су посебно изражене кад је ова коалиција одлучила на један неуставан и незаконит начин да организује референдум да би прибавила себи легитимитет, односно кредо да може даље да упорно настави у својој политици, реализујући замисао стварања своје државе.
Ми знамо какву они то државу хоће и каква им је држава потребна. Ми смо схватили поодавно те игре, а финиш те игре требао је бити овај референдум којим би се обезбиједило покриће за акције и од стране међународне јавности и према међународној јавности. Ми нисмо правили проблеме око референдума, али сигурно да нашим грађанима није било пријатно све што се и како се око тога радило. Дакле, створене су одређене тензије.
Непосредан повод или - ја бих рекао - догађај који је спонтано извукао наше људе на улице било је гнусно убиство нашега грађанина, носиоца српскога барјака на свадби, који се одиграо првога марта на Башчаршији. То је у суштини био пуцањ у српско знамење, у заставу. Ја сам тај дан, то је била недеља, такође био одсутан из Сарајева. Негдје, навече око 18 часова, позвали су ме из Странке. Речено ми је да се десио тај догађај. Дошао сам доле и нашао тројицу свештеника који су ме детаљније упознали о томе. Они су већ имали саопштење за јавност које је било врло коректно написано. У то вријеме већ су почели појединци да долазе у странку...
Реците нам гдје је направљена прва барикада?
- Прва барикада је направљена много раније, али ја говорим сада о овим последњим барикадама. Дакле, барикаду је практично направио овај случај, али мало само да појасним.
Већ од 18 часова, рекао сам, почело је окупљање испред просторија Странке, а пуно је било позива са стране - питали су шта да се ради. Обавијештен сам од предсједника Градског одбора да је сазван састанак да се размотри питање шта и како даље. Ја сам већ у то доба био обавијештен да се грађани самоорганизују и ми смо тада процијенили да би било добро да се формира кризни штаб, који би на неки начин организовао и координирао те акције, јер мислим да није било упутно препустити да даљи развој догађаја иде спонтано.

Већ смо негдје у 10 сати били обавијештени да су формиране прве барикаде и, ја колико знам, прва барикада је формирана на путу од Мостара према Сарајеву, код Блажуја. Након тога формиране су барикаде код Вогошће, на улазу у Сарајево код Козје ћуприје и тако даље. То су информације које су пристизале са терена.
Искрено да вам кажем, ми смо те информације сакупљали и, након тога, било је захтјева, такође са терена, гдје су из појединих мјеста тражили мишљење и став, јер је захтјев био и у другим мјестима да се изађе на улице, да се организују одређени протести, да се праве барикаде, да се одговори и тако даље. Ето, тако је то почело.


Само да догађаји не измакну контроли

Молим Вас, реците ми ко је још био од челника Странке ту ноћ у самом сједишту?
- Па, баш, најодговорнији људи су тај дан по подне отишли у Београд - и доктор Караџић, и професор Кољевић, и господин Крајишник. Ја нисам знао у том моменту да ли су они у Сарајеву или нису. Касније сам сазнао да ниједан од њих није ту, тако да то вече никаквог контакта са њима није ни било. Били су углавном активисти из града Сарајева - Јово Јовановић са својим сарадницима - око, рецимо, двадесетак његових сарадника који су нас извјештавали шта се дешава у граду. Да, то је био тај кадар и ми смо из тога дијела тога кадра формирали Кризни штаб онако с ногу, на брзину.
Да ли сте спавали ту ноћ?
- Није се имало кад спавати. Ми смо се договорили да цијелу ноћ бдијемо, да пратимо развој догађаја, да настојимо да се они не измакну контроли. Кад су већ барикаде биле организоване и постављене од стране грађана и наших активиста, ми смо давали упуте у смислу да се тамо не праве одређене провокације, да се ипак тамо успостави ред и ја мислим да је то тако и било. Све док није дошло до провокација према учесницима барикада.
Реците, молим Вас, кад је донесена одлука да се кризни штаб смјести у "Холидејину"?
- Кризни штаб није ни био у "Холидејину" комплетан. Ми смо једноставно - развој догађаја ишао је ка томе - да смо се ми, људи који су на неки начин требали да имају увид у стање на терену, подијелили на три пункта, тако да су се могле лакше добити информације и да можемо да између себе координирамо.
Молим Вас, реците ми шта за Вас значи овај догађај са барикадама и блокадом града Сарајева и свим преговорима који су вођени и договорима који су постигнути?- Овако нешто слично било је и могуће и било је за очекивати. Јер, дара је превршила мјеру, народу је дошло до грла. Ви знате какав је био медијски притисак везан за референдум.
Једноставно, бубњало је на све стране, човјек није могао остати на то равнодушан. Средства информисања су тотално била страначки опредијељена, навијачка. Једноставно, један општи притисак је био на - да кажемо - српски идентитет овдје. Барикаде су за мене једно искуство и мислим да би из њега морали извући поуку. Сви они који мисле да могу наметати мишљења своја, да могу организовати и уређивати власт по своме, не питајући друге којих се то и те како тиче, морају да схвате да власт над народом није могуће имати на такав начин како то заговорници унитарне, суверене, самосталне, независне Босне мисле.


Дара је превршила мјеру

Молим вас, да ли би сте упоредили медијску кампању вођену поводом референдума и медијску кампању водђену поводом плебисцита српског народа?- То се уопште не може поредити. Плебисцит који смо ми организовали зна се због чега је организован. Једноставно хтјели смо да истестирамо и себе и наш народ и да покажемо свјетској јавности и југословенској јавности да је српски народ јединствен, да је српски народ за опцију коју заговара, да је тај цио посао одрађен у миру и достојанствено. Ја колико знам - на примјер, на Телевизији је био објављен један телеоп, који смо ми платили.
Ми чак нисмо ишли на то да радимо плакате да не би изазивали. Нисмо ишли ни у друга средства, а могли смо можда наћи и нешто пара па да то и платимо, али сматрали смо непотребним. Међутим, ово сад превазилази стварно сваку могућу мјеру, овако нешто - чини ми се - не дешава се ни у земљама гдје постоје много дуже традиције и гдје је међустраначка борба дуго организованија, гдје има много средстава информисања.
Ово је, у ствари, било дрско, превише. Једноставно, гдје год се човјек окрене свуда му пред очи излази некаква суверена, независна, самостална, неки нови неразумљиви симболи по плакатама. На радију је кукњава, пјесме, дјеца се ангажују, свештеници се ангажују, што је неуобичајено дају изјаве, позивају и тако даље. Ја бих рекао да је ово све што је рађено око овога, назовимо га референдума, то је за мене био једноставно попис на националној основи становништва по општинама. Да, то је један скандал најобичнији.
Вратимо се дјелатностима Кризног штаба. Реците, јесте ли задовољни својим сарадницима?
- Ја не могу говорити конкретно ко је све био у Кризном штабу. У Кризном штабу биле су десетине људи који су долазили са терена, који су се ту налазили. Савјетовали смо се, разговарали смо. Суштина је била у томе да пратимо и држимо у рукама ситуацију на терену. И то се показало да је тако. Јер, онога момента када су престали разлози - да се и даље бдије и да буде на барикадама, кад смо успјели, да дио наших захтјева реализујемо, онда једноставно на позив да се прекине са барикадама, врло брзо се послушало. Није било никаквих инцидената. Мислим да је све испало у најбољем реду.
Молим Вас, читаоце ће сигурно занимати како је протекао тај дан, понедељак, како сте га Ви доживјели овдје у просторијама Кризног штаба. Ако можете мало хронологију догађаја и утиске.
- Па, ја бих рекао, и мирно и драматично. Ситуација се мијењала. Ми смо знали шта хоћемо и шта треба да урадимо у крајњем случају. Имали смо контакте и разговоре. Наше смо услове и захтјеве прослиједили на адресу гдје је требало. Добили смо, негдје око 10 сати, став Предсједништва који апсолутно није био одговор на наше захтјеве. Мислим да је тај став био чак и неозбиљан.
Кризни штаб је размотрио ту ситуацију врло озбиљно. Имали смо разних информација шта се дешава у граду. Знали смо шта ради друга страна, како се организује и какве потезе мисли да вуче, тако да смо за све то тражили рјешења. Пуно је подршке било са терена. Било је и врло екстремних захтјева - то морам рећи.
Мислим да је било најдраматичније негдје тамо око 17 часова, кад је било врло непријатних вијести са терена. Долазила је ноћ. Знали смо да је заказано Предсједништво за 18 сати. Дакле, било је питање хоћемо ли се договорити или ће још једна ноћ, вјероватно драматичнија од претходне, бити проведена на барикадама.
   
Разговор са Ченгићем

Негдје око 19 часова појавили сте се пред телевизијским камерама Ви и господин Мухамед Ченгић. Јавности је мало познато да је господин Ченгић готово цијело поподне провео у просторијама Кризног штаба. Да ли би сте могли да кажете неколико ријечи о чему сте разговарали и како су протекли ваши договори са господином Ченгићем?

- Ченгић је дошао са неким члановима владе самоиницијативно послије сједнице владе. Мислим да је то била његова лична жеља да дође овдје, да разговара. Разговор је трајао прилично дуго, јер сам ја у међувремену имао и конференцију за штампу. Разговарали смо врло отворено о свему. Мислим да је дјеловао прилично искрено у изношењу својих погледа и неких других питања. Ја сам знао - а и сви који су ту били присутни - да наш разговор не рјешава то питање, али сматрао сам да господин Ченгић може и има утицаја у оквиру своје странке и одређеног руководног кадра руководства Републике и да би требао да им пренесе те наше ставове и наше захтјеве на начин како ми то стварно мислимо да треба да се уради. Јер, имали смо утисак да се наш захтјев некако недовољно енергично схвата.
Нас двојица смо се појавили на телевизији - а и то је било специфично - у 21 сат - није у 19 сати, дакле послије сједнице Предсједништва. Ја сам био позван на сједницу Предсједништва у 18 часова.
Опростите, да ли бисте могли да кажете како је текла сједница Предсједништва на којој сте присуствовали?
- Почело је врло драматично, јер неки су поставили питање је ли ово објава рата, је ли ово посљедњи разговор и тако даље. Господин Изетбеговић је износио некакве своје утиске, некакве своје ставове који су чини ми се на први поглед, требали мало да изгледају драматични, да мало и уплаше.
Међутим, ја сам лично свим присутним образложио наше захтјеве, сматрајући да је боље да о томе разговарамо и због нас и због будућих генерација и све што више овај проблем одгађамо биће га теже рјешавати и да не би имали сутра Кипар или Бејрут или Белфаст, да је боље да завршимо, да се договоримо.
И након тога, што су - ја бих рекао - основни наши захтјеви прихваћени од стране Предсједништва, и од осталих присутних, и то једногласно, онда сам ја прихватио да одем са господином Ченгићем и да дамо поводом тога саопштење на Телевизији, да позовемо грађане да се разиђу са барикада и са улица.
Да ли нам можете испричати још неки занимљив детаљ са сједнице Предсједништва, нешто што Вам је посебно остало у сјећању, неки посебно упечатљив детаљ?
- Та сједница Предсједништва била је врло драматична и ја сад не бих овдје препричавао детаље, него, кад добијемо стенограм са сједнице, ја мислим да би било јако интересантно да се направе одређени изводи и да се то објави, бар дјелимично да се објаве. Нека то остане за сљедећи број.
Барикаде су уклоњене, постигнут је договор у Предсједништву, прихваћено је свих шест тачака које је Кризни штаб формулисао као своје захтјеве, шта даље?
- Даље треба наставити разговоре. Јер, ако не схватимо да уз пуно уважавање морамо разговарати и договорити се о свим питањима онда, ја сам убијеђен, не само да ће овај договор бити јалов, него једноставно изгубиће се претпоставке и амбијент за било какав разговор и договор. Онда зна се шта предстоји. А треба имати у виду да смо ми спремни за све опције овдје.
Реците, молим Вас, да ли је био још неки ведар детаљ током тог дана који је иначе био драматичан, да ли је било ишта што Вас је засмијало?
- Па, цио дан је био ведар. Сунце је сијало, чак је било пријатно са прозора посматрати и гледати залазак сунца. Ја нисам, вјерујте ми, никога ко је овдје био присутан видио намрштенога или уплашенога или нервознога. Једноставно, мислим да и вријеме и амбијент, и све је ишло у прилог томе, то су неки симболи, нека предсказања била, да ће се ведро и завршити оно што је почело драматично.
Тодор Дутина

среда, 22. фебруар 2012.

Rajko Dukić - Reagovanje


Na Internet portalu ''Bošnjaci net'' pod naslovom ''IZOPAČENI UM ZLOČINCA I TAJKUNA RAJKA DUKIĆA'' anonimni ''junak'' napisa gluposti i besmislice.
Narodna izreka kaže: ''Čovjek je onoliki koliko se vidi''. Izreka se ne odnosi na fizičku veličinu. U konkretnom primjeru čovjek se i ne vidi jer ga i nema. Očigledno da je u pitanju patološki lažov i psihopata.
Ako već nije kasno trebao bi da potraži pomoć psihijatra a svakako bi mu koristilo da provede neko vrijeme u poznatoj ustanovi za takve slučajeve u Podromaniji kod Sokoca.